OPOVO 30.09.2025. – Zvonko Fancanelo, istaknuti muzičar i strastveni član tamburaškog orkestra, svoj život je posvetio stvaranju nezaboravnih melodija koje su obeležile mnoge trenutke. Njegova supruga Biljana, željna da očuva njegovu ostavštinu, odlučila je da učini nešto posebno za buduće generacije. U znak sećanja na Zvonka, harmoniku je poklonila osnovnoj školi „Dositej Obradović“ u Opovu, dok je kontrabas uručila osnovnoj školi „Zoran Petrović“ u Sakulama. Ovi plemeniti gestovi ne samo da čuvaju njegovu uspomenu, već i inspirišu mlade muzičare da nastave tradiciju tamburaške muzike koju je Zvonko voleo. Njegove melodije će živeti kroz svaku notu koju budu svirali, a njegovo ime će zauvek biti urezano u srcima svih koji su ga poznavali.
Svi znamo priču o Opovačkim tamburašima.
Kao i većina važnih i velikih stvari i ova priča je nastala gotovo slučajno i spontano. Bili su klinci, željni znanja i veština, a imali su sreću da su uz njih bili nastavnici koji su se bavili njima, svojim đacima, osluškivali njihove želje i preispitivali njihove mogućnosti.
Tako su nastavnici, Brana Simić a kasnije i Ljuba Šoronda, okupili grupu muzikalnih momaka i, eto – Opovačkih tamburaša.
Glavni akter u ovoj priči je naravno, bio primaš, naš Zvonko Fancanelo, jedan jedini i jedinstveni.
Preko 40 godina njegov život je bio vezan za muziku – za tamburaški orkestar našeg Opova. Svirao je prim sa tolikom ljubavlju i posvećenošću da se činilo da instrument i on dišu zajedno. Njegove žice nisu odzvanjale samo u salama i na proslavama, nego i u srcima svih nas koji smo ga poznavali.
Zvonko je bio čovek vedrog duha, otvorenog srca, veštih prstiju i dobrog glasa. Njegovo prisustvo donosilo je toplinu, a njegova muzika spajala je ljude, unosila radost i činila da se osećamo bogatiji za trenutke provedene s njim.
Iako ga više nema među nama, Zvonko ostaje u našim srcima i sećanjima. Ostaće u pesmi tamburaša, u mirnom toku Tamiša u svakom druženju i svakom osmehu koji podseti na njega. Zato je i njegova supruga, Biljana, odlučila da opovačkim školama, pokloni dva Zvonkova instrumenta – kontrabas i harmoniku kao uspomenu na njega. Kao podstrek budućoj deci, da nastave tamo gde je on stao.
Zvonko će zauvek ostati deo našeg detinjstva, našeg života i naše muzike. Njegova melodija neće prestati da traje – ona će nastaviti da živi kroz nas, dokle god ga se sećamo i dokle god tambura svira u Opovu.
U znak sećanja na našeg Zvonka.
Oktobar, 2025. godine
